Mnogo Gradišcanskih Hrvatov se školovalo u razlicni sjemenišci. Kanim iz cisto subjetivnih gledišcev reflektirati, razmišljati I pisati o ovi ljeti kod franjevcev u Gracu.
Kad se u julu 1966. Ljeta najednoc pojavio mlad franjevac u našem dvoru, smo purav majka udovica i tri mojih bratov pak ja cistili pod pod krovom. Bilo nam je neugodno, da smo svie zamazani I po obrazu – a gospodin pater je došao k nam!
Gospodin pater je pitao za mene. On me i pitao u kuhinji, da li ja poznam legendu o svetom Martinu i diljenju plašca za siromaha na putu. Pater franjevac iz Graca je govorio I o sjemenišcu za dicake, ki imaju interes za duhovnicko zvanje. Neka razmišljam o tom I on ce za kih tri tajedan poet dojti. I zaista – on je opet došao!
Vidio sam ja, da je bijeli auto stao nešto pred našom hizom I ja tako brzo kot sam nek mogao najzad u štagalj vikajuc: “Mati, mati, on je opet došao. Ca, cu?” Mudra majka odgovori: “Ku ces, mareš projt. Ako neceš, ne pravaš.” Majka, tri brati I ja opet zamazani I u obrazu, jer smo mlatili zito u štaglju, a opet dojde gospodin pater!
Zanimalo me je duhovnicko zvanje kroz temeljiti kršcanski odgoj doma. Rado sam ministrirao, molio I ucio latinski “confiteor” I citao hrvatska štenja kot ministrant u crikvi (baza za moj kasniji studij hvratskoga I latinskoga jezika n sveucilišcu). Gospodin pater me je obecao, da morem ministrati u crikvi franjevcev u Gracu koliko god hocu, a u Stinjaki sam bio samo jednoc u tajednu na redu. Nisam rado djelao na polju I pasao krave. Kroz odlazak u Grac bi to kraj otpalo I ja bi imao vec vrimena za ucnju otpodne. K tomu svemu mi je pater obecao I pisaci stol samo za mene. Odluka je pala, samo mi je morao pater obecati, da ce me on odjaviti u glavnoj školi u Santaleku. Cutio sam, da sam nastao nevjeran svojojškoli. Bio sam odlikaš dostao sam knjigu „Herr Dietrich reitet“ na koncu školskoga ljeta za posebnu marljivost, a sada ostaviti školu? Ne, to me die. Odjavio me je pater. Moja buducnost je bila u Gracu, u gradu, u kom još nikad nisam prije bio. Odlucio sam sam u starosti od 11 ljet.
Nevjerojatno mnogo sam naucio u sjemenišcu. Ne samo sturcnu izobrazbu na klasicnoj akamskoj gimnaziji. Bili smo prisiljeni, da ustamemo u 5.40 uri. Do pola osam nam je bilo zabranjeno, da govorimo, tribali smo dzrati „silentium“. Sigurno je to za dicu jako teško. Efekt toga je, da clovik duglje vrime zna ostat sam sa sobom, da zna ziviti u tišini i da je pripavan na reflektiranje i na meditaciju.
Naucili smo se biti solidarni i da jedan uzima obzir na drugoga. Disciplina pri ucniji je bila dosta stroga.
Retrospektivno gledano me boli ali to, da se nismo smili veckat domom vozit. Nije dobro, ako se dite u starosti od 11 ljet od januara do aprila nesmi domom odvest. Tri misece biti prez bliznjega kontakta s roditelji I bracom za dušu jednogo diteta nije dobro.

Dir. Martin Zsivkovits